Црква Пресвете Богородице налази се у селу Доња Трница, а од Трговишта је удаљена три километара. Налази се на стенама поред саме реке Пчиње. Место на коме се налази овај древни храм је добило име према висиким каменим пирамидама које је народ прозвао Вражји камен за који везују многе легенде. Висана ових стена је око 60 метара. Предео веома подсећа на Метеоре у Грчкој.

Историјат

Овај средњевековни храм потиче из 16. века што се закључује на основу очуваних фресака, мада нема историјских извора о тачном датуму настанка. Средњовековни назив био је Просечник, јер је на овом месту, река Пчиња својим коритом пресекла стену и ту је управо природна граница између Горње и Доње Пчиње. Под овим именом помиње се у старој повељи севатократора Дејана који је био муж Теодоре сестре цара Душана. Овом повењом је правно озваничена област Дејановићи, зато што ју је лично потврдио цар Душан 1355. године. До сада урађени конзерваторски и рестаураторски радови, обухватили су обнову свода и смештање целе цркве под један кров од камених плоча, на две воде, као и најпотребније заштитне радове на живопису, док су током 2005. године обављени радови на санацији. Богородичина црква се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја

Архитектура

У архитектонском погледу то је једнобродна правоугаона грађевина мањих димензија, засвођена полуобличастим сводом. Традиционално на источној страни налази се полукружна олтарска апсида, а на западној припрата која је дограђена у XIX век. Оно што је чини занимљивом је зидани иконостас. Фреске су делимично сачуване и садрже традиционалне теме. Новија припрата изграђена косо прати неправилност терена. Коса припрата је велика реткост у православним храмовима. Зидање цркве извршено је наизменично ређаним каменом и редовима опеке. Овакав начин зидања има, поред естетске, и битну конструктивну улогу. Правилни редови опеке успостаљају бољу везу и изравнавају зидове од притесаног камена, што је због специфичности терена било неопходно. Велика реткост су, такође, и старе зидане олтарске преграде , висине до два метра. Овакве зидане иконостасе имали су само веома стари храмови. Иконостас указује на изузетну уметничку и историјску вредност овог храма. Фреске су рађене у периоду од 1350. до 1380. године.

Црква – данас

Црква је уврштен у споменике културе и под заштитом је државе још од 1958. године, а од 1983. године категорисан је од стране стручних институција као споменик културе од великог националног значаја. Али и поред тога ова црква је остала на маргинама интересовања научника, мада су неспорне ликовне вредности њеног живописа, нажалост само у фрагментима. У манастир Пресвете Богородице поред Пчиње верници долазе у највећем броју на Велики Петак.

Предање

У овим пределима раније је постојало чак 23 средњевековне цркве и манастира од којих неке данас постоје само као топоними у овом крају.

Легенда о настанку цркве

Постоје две легенде о томе. Према првој легенди: Пчињани су годинама зидали цркву поред реке Пчиње. Све што би они током дана саградили, ђаволи би ноћу односили на Вражји камен. Тако је настали црква на самој купи високој 60 метара. Док, према другом веровању: у давна времена заволели су се момак и девојка из села Доња Трница. Он је био јединац из најбогатије куће у селу, она лепотица из најсиромашније. Њихови родитељи нису прихватали ту љубав. Упркос томе, њих двоје су решили да се венчају. Венчање се одржало у цркви Пресвете Богородице. Кад су изашли из цркве млада и младожења су узјахали, према обичају, окићене коње. Међутим, његов коњ, уплашен од вике и дешавања сватова, појурио је према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања скочила. Тако се весеље нажалост претворило у жалост. Од тада се, тврде Пчињани, у овој цркви више нико никада није венчао, нити је неко дете крштено. Упркос легендама и причама о томе како да је ово место уклето, народом се проширило и веровање да боравак у овој цркви лечи неплодност. Није редак случај да нероткиње долазе и када нема никог у цркви настружу мало праха са неке од фресака и да то кући пију, верујући да ће потом добити наследника. Иако је црква посвећена Богородици, мештани подједнако негују култ и Свете Петке.